Sa bebom na Šri Lanci

Nisam od onih koji mesecima unapred planiraju putovanja i destinacije. Većina putovanja uvek je bila spontana, bez detaljnog plana, a nekada i bez detaljnog pakovanja (jednom prilikom pakovala sam se dva sata pred let). Tako je bilo i sa Šri Lankom, ostrvom Bude, cimeta i čaja. Glavna dilema bila je putovati ili ne tako daleko sa bebom od 20 meseci. Nakon nekoliko dana razmišljana i istraživanja prelomili smo i kupili karte. Let Beograd – Dubai – Colombo, sa sat ipo čekanja u Dubaiu nije trebao da predstavlja problem s obzirom da je naš klinac imao dosta iskustva u letenju, a nas dvoje isto toliko iskustva u zabavljanju i animiranju radoznalog deteta. Karte smo kupili dvadesetak dana pred putovanje tako da sam se odmah bacila na traženje smeštaja. Vize se kupuju online za 35 dolara po osobi.  Napravili smo ambiciozan plan obilaska ostrva i odmah po preporuci prijateljice unajmili vozača za prvih 5 dana obilaska dok smo ostalih 10 dana planirali da provedemo na plaži.

Plan je bio da prvih tri dana provedemo u Kendiju odakle bi smo obišli Sigiriju, Dambulu, Pinavala sirotište slonova, Budin hram. Potom bi jedno veče spavali u Hatonu i penjali se na Adamov vrh a onda krenuli put Yala parka na safari. Mislili smo da nam je 5 dana sasvim dovoljno da obiđemo planirano.

Krećemo iz Beograda u 2 popodne, međutim po dolasku na aerodrom vidimo da nam let kasni i da je pod znakom pitanja da li ćemo uopšte stići na let za Kolombo iz Dubaia. Polećemo sa dva sata kašnjenja i shvatamo da smo definitivno propustili let, međutim dočeka nas lepa vest u Dubaiu, let za Kolombo je pomeren za 3 sata tako da ipak stižemo u Kolombo sa 3 sata zakašnjenja, umesto u pola 6 ujutru slećemo u pola 9.

Na aerodromu dodatno popunjavamo sve ono što smo već popunili online prilikom aplikacije za vizu online. Po prvi put na aerodromu vidimo prodavnice bele tehnike, frižideri i šporeti na sve strane, prolazimo pasošku kontrolu i jedva čekamo da ugledamo Prasada,  našeg vozača za narednih 5 dana. Uredan i čist auto. Čitajući iskustva putnika definitivno je savet ne uzimati rent a car bez vozača, a cene se kreću od 50 dolara po danu – vozač može da vam nađe i smeštaj ukoliko nemate ništa rezervisano, a ukoliko imate u većini hotela vozačima je obezbeđen smeštaj besplatno ili ga sam vozač plaća po dosta nižoj ceni nego regularni turisti.

Svo troje smo premoreni od puta i željni kafe i doručka, međutim na putu ka Kendiju teško je naći adekvatno mesto gde su ispunjeni osnovni higijenski uslovi. Posle sat vremena vožnje Prasad nam staje kod ”proverenog” restorana gde dobijamo kafu. Lokalci uveliko doručkuju, postavljen švedski sto sa raznim posudama, većinom miks pirinča, nudli i nekog povrća međutim niko ne sipa nikakvim priborom već gurne ruku u činiju, zahvati koliko mu treba pa u tanjir. Svi jedu prstima. Nama nešto nije bilo primamljivo da guramo ruke u neke od činija i jedemo nešto što je ko zna koliko ruku već opipalo tog jutra. Nastavljamo dalje gladni i umorni i stižemo u Kendi tek oko 13:00 po lokalnom vremenu. Aerodrom u Negombu udaljen je od Kendija samo 100 km, međutim ta udaljenos prelazi se u proseku po 3 sata a mi smo imali pola sata pauze za kafu i pola sata potrošismo u centru Kendija tražeći menjačnicu.

Stižemo u prvi smeštaj Heavens Holiday Resort koji će nas koštati 25 dolara za noć – pristojna cena i pristojan smeštaj za te pare.  I to je cena za Luxury Double Room, bez doručka. Velika i čista soba sa slatkom malom terasicom, televizor sa jednim kanalom koji radi i WiFi koji nije za neku pohvalu – ali to nam i ne treba, došli smo u sobu samo da odspavamo nekoliko sati pa krećemo u avanturu.

Ustajemo teko oko 4 popodne, sirotište slonova ostaje za sutradan ujutru a mi krećemo u centar Kendija u posetu Hramu  zuba (Sri Dalada Maligawa) gde se čuva Budin zub. Ulaz u hram se plaća 1200 rupija što bi bilo 8 eura. Već smo pripremljeni na to da su im ulaznice za sve znamenitosti prilično skupe. Budizam je većinska religija, preko 80% stanovnika su budisti dok su ostali hindusi, hrišćani i muslimani. Budin hram nalazi se na samom jezeru i jedan je od najvažnijih budističkih hramova. Legenda kaže da grad koji poseduje Budin zub ima najveću vlast u kraljevstvu, pa je Kendi zabeležen kao poslednja prestonica drevne kraljevine Šri Lanke. Relikvija se čuva u posebnoj odaji hrama sačinjenoj od zlata i slonovače. Detaljno obilazimo hram i razgledamo eksponate i pomalo smo u čudu s obzirom da su sve police na kojima su eksponati izloženi prilično prljave a stakla izgledaju kao da nisu obrisana godinama.

Gladni smo i posle obilaska hrama svraćamo u Pizza Hut, to nam je nekako najbezbednije izgledalo u odnosu na restorančiće na koje smo nailazili. Još u toku dana smo u lokalnom marketu nabavili kremu protiv komaraca, vodu i nešto grickalica tako da smo spremni za spavanje posle večere. Iznenađeni smo cenama u marketu s obzirom da smo uglavnom čitali da je na Šri Lanci sve džabe, 10 dana za 200 eura i slično. Pampers u marketu duplo skuplji nego kod nas (i ostale pelene preskupe) , meso izuzetno skupo, gusti sokovi po 3 eur litar, kilo banana 2 eura u zemlji u kojoj banane rastu na svakom ćošku… Pomislili smo da smo verovatno nabasali na najskuplji market iako nas je Prasad tu doveo govoreći da je povoljno.

Sutradan ustajemo i jedva čekamo da posetimo sirotište slonova. Iako je udaljeno od Kendija nepunih 40 km vožnja traje dobrih dva sata. Usput na ulici kupujemo banane, kilogram za 200 rupija što je nešto više od eura (1 euro – 150 rupija). Kupismo i dva kokosova oraha po istoj ceni, i to je Prasad kupovao za nas da bi platio manje kao lokalac. Stižemo konačno i do sirotišta i shvatimo da nam trebaju šeširi i kačket za klinca pošto je sunce prilično jako. Nekoliko tezgica sa raznom robom preko puta samog sirotišta deluju obećavajuće. Ulazim u prvu i gledam šešire, odaberem dva obična šešira kad cena 3000 rupija po šeširu!!!?? Bila sam na raznim mestima gde deru turiste ali još nisam doživela da mi neko traži 17 eura za jeftini šešir koji realno ne vredi više od 5 eura. Ostavim šešire i krećem u dalju potragu i razmišljam u sebi kako sam mogla da zaboravim da ih ponesem od kuće. Na malo zabačenijoj tezgici malo oskudniji izbor ali posle silnog cenkanja kupujemo dva šešira i kačket za klinca za po 5 eura.

Ulaz u sirotište slonova 17 eura po osobi. Obilazimo slonove i slikamo se, Marko je oduševeljen, a i hrabar da nahrani jednog. Sve ukupno nekih tridesetak slonova i sve se obiđe za nepunih sat vremena. Neke slonove možete da hranite, tu je nekoliko prodavaca koji prodaju banane i lubenicu za nekoliko eura. I maženje slona se plaća, ali tu smo se nekako provukli za dž.

Prasad nam obećava jahanje slonova u blizini za male pare pa se upućujemo dalje. Muž i nije oduševljen idejom da nam dete od 20 meseci jaše slona ali ja ga tvrdoglavo ubeđujem želeći da detetu bude zabavno. Jahanje 70 eur za pola sata, s tim što se za dodatnih deset, dvadeset, ili više eura slon može i kupati. Jedva se nagodismo za jahanje od 15 minuta za 35 eura. Nakon iscrpnog pregovaranja stiže i slon, i to bez ikakvog sedla (na Tajlandu smo jahali osedlanog slona pa sam to očekivala i ovde). Sedamo na slona i jahanje od 15 minuta izgleda kao večnost. Posle bezbedno završenog jahanja idemo do lokalnog restorana sa čije se terase pruža pogled na reku i na mesto gde se svi slonovi iz sirotišta svakodnevno kupaju. Uživamo u prizoru i ne tako sjajnoj usluzi restorana.

Vožnja u povratku ka Kendiju traje skoro tri sata a s obzirom da je plan bio da se sutradan ujutru uputimo ka Sigiriji a uveče ka Adamovom vrhu odlučujemo da odustanemo od Sigirije. Našoj odluci doprinosi i Prasadova priča da je neki turista nekoliko dana ranije umro od smrtonosnog uboda pčele, tako da ne želimo da rizikujemo. Po povratku u Kendi svraćamo u botaničku baštu. Karta je 12 eura po osobi a radno vreme do 18:00, i tek tada shvatamo da ćemo imati manje od dva sata za razgledanje botaničke bašte koja je stvarno predivna. Na samom početku nalazi se restorančić u kojem smo na brzinu pojeli jaja, s obzirom da im je bio kraj radnog vremena ništa drugo nije ni bilo u ponudi.

Botanička bašta Peradenija nalazi se na oko 500 metara nadmorske visine iznad Kendija. Otvorena 1374. godine kao bašta kraljeva Gampola i Kendija. U njoj je posađeno preko pet hiljada vrsta drveća i biljaka. S obzirom da nam je bilo ograničeno vreme posete botaničkoj bašti, na našu veliku žalost nismo uspeli da vidimo čuveni paviljon orhideha sa preko 300 različitih vrsta ove predivne biljke.

Sutradan ustajemo i krećemo ka Hatonu gde smo već rezervisali smeštaj i plan je da se penjemo na Adamov vrh i gledamo taj čuveni izlazak sunca. Haton je od Kendija udaljen nekih 70 kilometara ali vozimo se preko 3 sata i u toku vožnje odlučujem na nema ništa od odlaska u Yala park s obzirom da je udaljen 250 kilometara od Hatona i da to znači da cemo se voziti do njega 7 sati ako je verovati Google mapi. Prolazili smo pored divnih predela pa smo napravili i nekoliko fotki. Mojoj sreći nigde kraja kada sam po dolasku na Šri Lanku ugledala da Prasad ima prilično dobar aparat i da je raspoložen da škljoca po ceo dan. Međutim, naučih da ne verujem svakom sa dobrim aparatom. Od 1000 slika koje je napravio da se izdvojiti tridesetak da valjaju.

Smeštaj u Hatonu sam našla preko Bookinga, ocena čista deseta i dvadesetak komentara oduševljenih ljudi. Pošto je plan bio da se penjemo na Adamov vrh rano ujutru bilo nam je bitno da smeštaj bude u blizini, međutim malo smo prevareni, umesto 10 minuta vožnje do starta za penjanje na Adamov vrh naš smeštaj bio je udaljen čitavih sat vremena. Još neprijatnije iznenađenje smo doživeli kada smo došli do smeštaja i dobili prljavu i neurednu četverokrevetnu sobu. Odmah smo se pokupili i otišli a Prasad je obećao da će nas smetiti u sjajan hotel u blizini Adamovog vrha. Pristajemo jer nam nije padalo na pamet da spavamo u ovom ”divnom smeštaju” sa ocenom 10 na Bookingu.

Dolazimo do hotela Whatsala Inn u popodnevnim satima i smeštamo se u sobu koja i ne miriše najlepše a u hotelu radovi na sve strane. Mi izmoreni od celodnevne vožnje, željni dobrog ručka i kafe. Odlazimo u restoran na kafu, usluga osrednja, hrana takođe. U tom mometnu smo već bili svesni činjenice da na Šri Lanci niko ne pridaje nikakav značaj čistoći, kao i da su generalno loši ugostitelji. Ali su jako prijatni i ljubazni prema turistima. Pogled sa terase ovog hotela je stvarno fantastičan! Neverovatna lepota, koju nažalost nismo slikali. 

Mnoge forume sam čitala pre odlaska na Šri Lanku ali niko nije realno opisao koliko se dugo putuje sa jedne lokacije na drugu. Mnogo nas je izmorilo tih prvih nekoliko dana konstantno u kolima pa smo definitivno odlučili da odmah ujutru nastavimo ka Hikaduwi umesto ka Yala parku kako smo planirali. Odustali smo i od penjanja na Adamov vrh jer smo nekoliko dana pred put saznali da sam trudna. Iako smo se do poslednjeg momenta premisljali da li da se penjemo ili ne odlučili smo da odustanemo s obzirom da Marko hoće da ga isključivo mama nosi u kenguru, a ipak bi to bio priličan napor s obzirom da penjanje traje nekoliko sati. Odspavali smo posle večere i rano ujutru se uputili ka Hikaduwi. Našla sam odmah smeštaj za tu jednu noć pošto sam za ostalih 10 dana rezervisali hotel.

Put ka Hikaduwi traje jako dugo, satima smo putovali iako je udaljenost samo 200 km. Po Google mapi trebalo nam je oko 5 sati, međutim mislim da nam je na vožnju otišlo bar 6.5 plus dodatnih nekoliko sati na obilazak jedne od fabrika čaja i usputni ručak i kafu. Iskoristili smo priliku da kupimo po kilo crnog i zelenog čaja koji je fantastičan!

Šri Lanka je zaista čarobna i magična, priroda je nestvarno lepa. Vozili smo se kroz polja čaja i uživali u pogledu. Lokalci su izuzetno ljubazni i većina ih živi u jako lošim uslovima. Ali vole da se pokazuju tako da gotovo svako ima neki dobar telefon iako živi u kolibici koja se raspada.

Stižemo u Hikaduwu u večernjim satima i idemo pravo u hotel koji smo bukirali za to jedno veče. Dočekuju nas ljubazni lokalci i divna i čista soba. Pošto je Prasad i dalje sa nama odlučujemo da ujutru čim ustanemo odemo do hotela u kojem bi trebalo da provedemo narednih 10 dana da vidimo da li je sve onako kako izgleda na Bookingu.

Čim smo završili sa doručkom pozdravljamo se sa ljubaznim domaćinima i krećemo ka našem hotelu Avenra Beach. Međutim čim smo stigli uviđam jednu ogromnu manu hotela a to je da ne postoje nikakvi suncobrani a sunce je prilično jako. Lepe ležaljke i lep bazen, nekoliko ležaljki sa lepim krovićom koji nikako ne štiti od sunca. I tu odlučujem da krenem u potragu za novim hotelom. Avenra Beach je baš na plaži, međutim nema ležaljke na plaži već samo oko bazena. Krenuli smo od samog ulaza u Hikaduwu i ulazila sam u gotovo svaki hotel redom da izaberem nešto po našoj meri. Na samom početku hoteli gotovo i da nemaju plažu već im talasi udaraju u zidove. Na samom početku ima nekoliko zanimljivih hotela gde se noć kreće od 100 eura na više, ali je jako mnogo onih koji naplaćuju po 80 eur za jako loše sobe i još lošiju uslugu. Ušla sam u gotovo svaki hotel i uglavnom je smeštaj bio precenjen u odnosu na ono što se nudi.

Stigli smo tako i do hotelčića Copakabana Beach koji nas je oduševio na prvi pogled. Najdivnija plaža, ležaljke, restoran na plaži. Baš sve po našoj želji i meri. Uzeli smo sobu sa pogledom na plažu i uživali narednih 10 dana u predivnom pogledu. Vlasnik hotela i njegova porodica bili su izuzetno ljubazni i prijatni. Soba čista i uredna (jedino stakla prljava ali shvatili smo da niko na Šri Lanci iz nekog razloga ne pere prozore). I morali smo da ih moljakamo da nam očiste sobu od peska i promene posteljinu i to jedva jednom za 10 dana.

Doručak je bio malo monoton, svako jutro jaja, i iako obožavam jaja nakon deset dana doručkovanja jaja na oko ne mogu da vam ne dosade. Ali je zato lokacija bila idealna. Prvo veče smo otišli do obližnjeg marketa i pokupovali igračke za plažu tako da je Marko od prvog dana imao odličnu zabavu. Zanimljivo je to da je kurs povoljniji u Hikaduwi nego u Kendiju tako da vam savetujem da ne menjate mnogo novca odmah po dolasku na Šri Lanku. Primaju i eure u dolare bez ikakvog problema.

Hrana je pristupačna ali nije prejeftina kao što neki po našim forumima tvrde. Doduše nismo puno eksperimentisali sa hranom, jeli smo samo u restoranu našeg hotela i nekoliko restorana na plaži za koje smo dibili preporuke. Cene se kreću od 5 eura za neki najobičniji pirinač u kari sosu, desetak eura za meso ili picu do 15 eura za neku jeftiniju ribu (za ribu ugavnom morate da najavite dan ranije što mi nikako nije bilo jasno zašto). Voda je oko euro, alkohol jako skup, od 5 eura pa na više.

Inače, alkohol se ne prodaje u običnim već samo u specijalizovanim prodavnicama i jako je skup jer plaćaju velike poreze na uvoz istog. Tako da je flaša nekog najjeftinijeg i najlošijeg vina oko 12-13 eura, flaša Jack Danielsa od 0.7l oko sto eura.

Jedan dan smo proveli na plaži Coral Sands hotela, gde se mogu iznajmiti ležaljke na dnevnom nivou. Hotel je tačno kod Koralnog grebena gde se okupljaju džinovske kornjače pa smo imali priliku da ih hranimo i pomazimo.

Hikaduwa je odličan izbor za letovanje sa decom zboj predivnih plaža i peska. Talasi nisu toliko veliki, nama su prijali i Marko je uživao u kupanju. Ima jako mnogo surfera, pa ako ste ljubitelj ovog sporta možete iznajmiti dasku i uživati u talasima, ili uzeti i privatnog učitelja ako niste toliko vešti. Možete se voziti i katamaranom, ići na ronjenje ili obići u fabriku ulja od cimeta i rudnik dragog kamena Moonstone, po kome je Šri Lanka nadaleko poznata. Ovaj dragi kamen je moguće naći samo na ovom mestu, tj. ovaj rudnik je jedini prirodni izvor Moonston-a na celom svetu. Pošto nam je najviše prijalo uživanje na suncu odlučili smo da veći deo odmora provedemo na plaži pa smo napravili samo dva kraća izleta, jedan do farme kornjača i drugi u čuveni Gale. Posle prvih nekoliko dana u unutrašnjosti gde smo provodili sate u kolima odlučili smo da uživamo na plaži uz sveže ceđene sokove i voće.

Farma kornjača je nekoliko kilometara udaljena od našeg hotela pa smo brzo stigli do nje i platili tuk tuk  5 eura u oba pravca, s tim da nas je vozač čekao da završimo sa razgledanjem slatkih kornjačica. Kornjače su uvek izložene velikom životnom riziku u svim fazama života, nekad od strane ljudi a nekad zbog vremenskih nepogoda. Na ovoj farmi kornjača postoji nekoliko vrsta kornjača koje se razlikuju, što po izgledu što po tome koliko dugo žive. Imali smo priliku da držimo bebe kornjače stare samo jedan dan. Bebe kornjače se u prvim danima života spuštaju u okean i nastavljaju život samostalno, boreći se da prežive.

Jedan dan smo otišli do gradića Gale koji je pod zaštitom Unesco-a. Ovaj gradić izgradili su Holanđani daleke 1663. godine i pravo je arhitektonsko remek delo. Okruženo je morem sa tri strane i visokim zidinama celom dužinom. Ima preko 400 istorijskih kuća smeštenih u starom delu grada Galle Fort dok se novoizgrađeni deo grada nalazi izvan ovih zidina i ne može se porediti sa starim delom ni u kom smislu. Šetali smo uskim ulicama, ručali u lokalnom restoranu i imali osećaj kao da smo u sasvim drugoj zemlji jer je Galle Forte u svakom smislu drugačiji od svega što smo do tog momenta videli na Šri Lanci. Skupi automobili, hoteli, pa čak i moderni i drugačiji tuk tukovi. U Galeu smo imali osećaj kao da je vreme stalo pre dva veka!

U Hikaduwi možete da uživate sa decom i da se fino odmorite i zabavite na plaži. Šetnja plažom u večernjim satima jer drugih sadržaja i nema. Glavni put je prometan i ne postoji trotoar tako da je malo nezgodno za šetnju. Šri Lanka je jedina destinacija za koju nam kolica nisu bila potrebna, u Hikaduwi su nam stajala sklopljena u sobi svih 10 dana.

Posle deset predivnih dana na plaži došlo je i vreme za povratak kući. S obzirom da smo imali let kasno uveče Prasad je oko 2 došao po nas kako bi smo iskoristili priliku da nekoliko sati provedemo u Kolombu. Bilo nam je žao što nismo izdvojili bar dva dana za Kendi jer nam se dopao ali možda se još jednom odlučimo za odlazak na ovo predivno ostrvo!